16 Apr, 2011
Prokleto sam
PESME KOJE BOLE – PROKLETO SAM
Bili smo zajedno skoro tri godine. Godinu je bila starija od mene. Otišla je na fakultet, ja ostao kao maturant lozničke gimnazije kući. Neko vreme je funkcionisalo. Stanovala je sa drugaricom, tako da sam mogao da odlazim kod nje.
Onda sam osetio da više nije isto. Da se hladi. Da sve redje dolazi. Da me sve redje poziva.
Jedno prolećno aprilsko veče svratio mi je drug sa devojkom. Dok je ona gledala tv, nas dvojica smo ubili flašu lozovače. Rekao mi je ono što sam i sam naslućivao. Ona ima drugog. Stariji je 5-6 godona. Dolazi kod nje Spava s njim. Iako sam naslućivao, zabolelo je. O kako je zabolelo. Fizički. Psihički. Emotivno.
Sutradan sam je video. Ostavila me je. Kraj.
Podneo sam vrlo teško. Valjda je uvek tako prvi put. Pozlilo mi je. Plakao sam. Samo crninu nisam nosio, sve drugo mi je bilo kao da mi je umro neko najdraži. Devojke iz razreda su se tako i odnosile prema meni.
Jednog dana sam svratio u Robnu Kuću, i na odeljenju sa gramofonskim pločama video Osmi nervni slom. Novi album Riblje Čorbe. Kupio sam ga odmah, naravno, uz Čorbu sam odrastao. Pustio sam ga čim sam ušao u svoju sobu. Svideo mi se, onako na prvu, pesme su bile dobre, ceo album. A onda, poslednja na B strani, poslednja na celom albumu, prošaputala je Prokleto sam onim divnim uvodom iz e-molla, i krenuo je Borin glas
Neću da idem u bioskop
jer nema nikog da ide samnom
Ljudi se ljube, grickaju semenke
ćute, bulje u platno uglavnom.
Ne smem da izadjem na ulicu
Moja situacija grozna je
Ni napred ni nazad, ni levo ni desno
Mene, mene niko ne poznaje.
Nisam mogao da verujem. Pevao je o meni. Napravio je pesmu o meni. A onda je počeo da razvija krik
Ko bi mogao da pretpostavi
Da će da me ostavi
I urlik
A ja, prokleto sam
očajno sam
sasvim sam
sasvim sam
sasvim sam
sam
Pokupio je svaku trunčicu moje tuge i stavio je u pesmu.
Vrata su dobro zaključana
izmedju četiri zida sakriven
sedim i čekam da me pozove
telefon ćuti kaozaliven
Ja nosim samo samoću i tugu
Ko zna šta ona sad oseća
Ne smem da uključim radio
Muzika na nju me podseća
Ko bi mogao da pretpostavi...
Svaka reč je govorila o meni, ali svaka, Boro kako si znao? I onda strašan Džindžerov solo i ono
Ko bi mogao da pogodi
Šta će da se dogodi
A ja, prokleto sam...
Slušao sam je, satima, danima, nedeljama. Ne ploču, samo tu pesmu. Strašno je bolelo, kao da mi se iz grudi sve otkida. Slušao sam i plakao, tiho , nečujno, suze su tekle kao da ne mogu da presahnu.
A onda je polako počelo da prolazi. U stvari, ne da prolazi.Da malo manje boli. Da može da se podnese. Počeo sam da izlazim medju ljude. Ali i danas, 25 godina kasnije, kad god je čujem, boli. Jako.